Наше је само оно што дамо другима

Актуелно из нашег блога

Milan Vlajčić
18
мар

Случај Макавејев на Фесту 2019

пише Милан Влајчић

Претходних дана, од 22. фебруара до 3. марта Београдом и Србијом је протутњао прави филмски торнадо, традиционални Међународни филмски фестивал Фест. Торнадо је чинило чак 125 филмова са разних страна света, све премијера до премијере, приказиваних у 9 највећих дворана у граду. Ово је била мудра одлука, јер у овим биоскопима је посета (чак и кад је реч о најбучније најављиваним америчким филмовима) прилично осредња. Била је то адреналинска ињекција успаваној културној публици која се последњих година претежно окренула набујалој пиратерији – у култном шеталишту Кнез Михаилове улице можете слободно да купите највеће хитове по повољној цени од два долара, чак и пре званичне појаве филмова на редовном репертоару. Изгледа да је тактика уродила плодом: већина пројекција је била добро посећена, први пут смо приметили да је половина пројекција у Сали Југословенске кинотеке унапред распродата, као и у неким другим просторима, што се одавно није догодило. Ни ту нити на другим местима.

Добра је стратегија да се Фест убрзо проширио и на друге веће градове. Одјек носталгије чини своје.

Организатори су истицали да су се држали најбољих традиција првих издања, започетих 9. јануара 1971. То једноставно није тачно, јер је прво издање имало само 36 филмова, изврсно пробраних, а од 125 из ове године добра половина једва досеже до граница осредњости. Друга нетачност је гротескнија. Фест је започео под слоганом „Храбри нови свет“, прилично иронично за године Титове владавине, јер је „храбри свет“ био на истоку и западу, а на Фесту није било домаћих филмова. И што је још важније, прве две деценије Феста су протекле без званичних награда, јер награде подразумевају премијерни програм.

Али, после двогодишње паузе наметнуте санкцијама и изолацијом, 1995. године су тадашњи творци Феста подлегли мегаломанским амбицијама званичних власти да се конкурише Кану, Венецији и Берлину, па су уведене званичне, помпезно најављене награде, за званични програм на којем се приказују и неки филмови који су победили на веллики м фестивалима, па чак и са номинацијама за Оскара.

Показало се убрзо да београдске награде не значе ништа свету изван наших граница, Али илузија се одржава, као и многе илузије новијих режима у овој земљи.

Ове године је међународни жири на чијем је челу био кинески професор филма Јао Ванг доделио награду Београдски победник америчком филму „Дивљина“ (Wildlife) редитеља Пола Дејноа, док је истоимену награду у програму „Српски филм и пријатељи“, где су сенашли филмови из Србије, Хрватске, Словеније, Монтенегра, Босне и Херцеговине (јер сви су рађени копродукцијски, само тако семогу обезбедити средства за почетак филма) припао играно-документарном филму Горана Радовасновића „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали.“ Овај филм је освојио и низ незваничних, струковних награда (Милутин Чолић, Fipresci), што је збунило многе који су очекивали да ћемеђу играним филмовима бити и пријатнијих изненађења.

Непријатним стицајем околности, непосредно пре Феста су умрли главни актери филма, легендарни редитељ Душан Макавејев, затим професор књижевности Драшко Ређеп (нашао се после трагичне судбине филма на домаћем терену, на челу продуцентске куће Неопланта, која је доживела осуде због Маковог филма). Нешто раније преминула је и легендарна глумица Милена Дравић која се тако последњи пут нашла у филму.

У Радовановићевом филму се обнавља трагична прича о филму Душана Макавејева „WR: Мистерије организма“, који је у мају 1971. са великим успехом приказан на Међународном филмоском фестивалу у Кану, уз похвале најзначајнијих критичара попут Француза Мишела Симана и круга око чувеног часописа „Cahier du Cinema“. Али у Југославији се захуктавао идеолошки обрачун са Црним таласом југословенског филма, партијски моћници су уз помоћ неких угрожених аутора старије генерације (Булајић, Столе Јанковић, понајвише) осетили да се померају границе слободног приступа званичним табуима.

Главни покретач филма „Случај Макаквејев“ било је изненадно откриће магнетофонског снимка инсценираног обрачуна са непријатељима социјализма, који је на захтев војвођанских бораца одржан у новосадском биоскопу „Арена“ 5. јуна 1971. Тамо је филм приказан представницима борачких удружења и дежурним заступницима радничке класе . Све је било унапред инсценирано, било је забрањено уносити магнетофоне и камере, али је сниматељ Слободан Милетић тајно унео своју „нагру“ и успео да сними највећи део овог стаљинистичког скупа.

Користећи делове ових исказа Радовановић је приказао нападнуте делове филма који је разбеснео партијске моћнике. Његов филм није само гола рекострукција једног „случаја“. Јер је историја одавно дала суд о том скандалу, а државе у којој су се властодршци тако понашали подуго већ нема. Он дискретно надопуњује оно што се у међувремену догодило: ту је данашња демонтажа Титове бисте која је омаж оном што је Мак извео у филму „Горила се купа у подне“ са Лењиновом главом, затим употреба мајмуна као претеће позадине, и много шта друго…

Тог јуна 1971. био сам у дворани Арена, где је одиграна ова ружна представа (пресуда нападачу на СССР, дрзнику који је приказао трагичну судбину Вилхелма Рајха, који је у Америци, после бега, завршио у лудници). Педесетак новинара и филмских радника дошло је из Београда самоиницијативно, једва су нас пустили у дворану, све је било припремљено партијском акцијом у којој је 40-ак хиљада војвођанских комуниста пресудило филму који нико од њих није видео!

Они који буду видели филм схватиће зашто је Мак убрзо морао да напусти земљу, и како су неки истакнути филмски радници муњевито аванзовали на директорска и професорска места.

Искази самозваних бранитеља социјалистичких идеала и тада су у дворани изазивали весеље и бурне подсмехе. Али најзанимљивија је Макова исповест, убеђеног комунисте који је веровао у идеале правде и напретка, а увидео осионост комунистичких вођа „који су појели револуцију“. Његове речи никад нећу заборавити.Нападачи на филм, говорници на трибини, људи који се представљају као радници, „поштена интелигенција“ бране систем. Има нечег злокобног у тим речима. С ове тачке гледишта као да те 1971. најављују сукобе у друштву и распад тадашње заједнице. Нажалост у крви. Макавејев то отприлике и каже „питање је ко ће бити с нама а ко ће нам пуцати у леђа“.

Мак је предвидео, заједно са многима од нас, какво ће се расуло догодити, али нико није слутио да ће после распада Југославије у крви и многим злочинима, ова земља поново бити на оваквим мукама. У том смислу овај филм није само опомена него и отрежњење.

Филм је незванично био забрањен, тог дана смо га видели у пакленој атмосфери мржње и унапред донесене пресуде. Две године касније, на лондонском Оксфорд стриту угледам велики светлећи пано „Makavejev:WR Misterije organizma“. Био је то биоскоп „Accademy One“. Уђем, купим карту и дознам да се филм, забрањен у Југославији, већ две године непрекидно приказује у овом угледном биоскопу! Новосадска Неопланта је уз нечију дозволу приказивала филм у свету, само код нас не!

Три године касније, пролазим поред истог лондонског биоскопа, а Маков филм и даље на репертоару, увек са новом публиком. Филм је ватромет Макових недоумица о пропалим револуцијама, забаван и раскошан по својим сугестијама. Стао је уз најбоље филмове оног времена, Годара, Формана, Антонионија, Фелинија. Неколико монографија најбољих теоретичара сведоче о томе.

Ова лекција о сукобу догматских снага и аутентичне стваралачке свести и данас делује упозоравајуће. Ако ни због чега другог, а оно стога што последњих година српски филм једва да нешто значи изван наших граница, а ни ту се не примећује најбоље.