Промоција књиге „Географија расутог срца“, Петра Пеце Поповића
Учествују: Пеца Поповић, аутор и Ђорђе Матић, рецензент
Пеца Поповић чува сећање, али и, што је данас једнако важно, даје лекцију из тога како се тешко чува једном стечено добро и читава наша цивилизација. Тешко је изразити колико је такво чување важно чак и само као намера, једино се човек може мисаоном и интелектуалном пречицом, тако да га сви разумеју, хватати старе досетке и поуке: је ли лакше чашу разбити или направити?
О тежини грађења, о лакоћи рушења, и – суштински и финално – о лепоти којој се као богињи у разним инкарнацијама диви, оставља нам Пеца Поповић овим избором нарочито сведочанство. Како о самој лепоти, тако и о данима кад се стремило њеном прављењу, а све друго је било споредно. Пеца Поповић те је дане стварао и, за разлику од многих, имао срећу да их још једном тематизује. Па онда још једном. И сваки следећи пут.
Нека дуго настави то чинити. Лонг маy yоу рун, како пева Неил Yоунг. Није још готово. Као што није готова ни прича о прошлости – нити је још испричана сасвим. То није пасатистичко уљуљкивање ни ђорђевићевска „распродаја бола“. Напротив, прошлост нам данас треба више него икад. То смо уосталом такође научили из музике: онај ко има прошлост, како је Вердија цитирао Игор Стравински, тај већ има будућност.
И садашњост, дакако: Пеца Поповић отуд није само човек прошлости ни апстрактних будућности, него другачијих, бољих садашњица.
Читајте Пецу: уз њега, уосталом, и све временске категорије изгледају лепше.
