ПОРТРЕТ ПИСЦА ПОСЛЕ ЗАБАВЕ – разговор са добитником Нинове награде
ПОРТРЕТ ПИСЦА ПОСЛЕ ЗАБАВЕ – разговор са добитником Нинове награде
Учествују: Стево Грабовац, Борис Максимовић и Вуле Журић
„Ову књигу сам писао предуго. Настала је у тишини, у једној малој соби. Она је испред мене ставила искушење, идеале у које сам веровао. Пре свега, то је питање зла. Веровати у добро наспрам зла постало је главно питање. Један сам од писаца који су дошли из анонимности, сматрам да је ово награда и мог издавача. Хвала и жирију који је препознао мој рад. Захваљујем се свом издавачу који је веровао у мене кад нисам ни ја веровао у себе. Захваљујем се онима који су били мој ветар у леђа и који су били моја подршка. Награду бих посветио својим родитељима, овде сам стигао захваљујући њима“, рекао је аутор на свечаности поводом доделе награде.
Роман „Послије забаве“ – пишчево трагање за истином
Роман „Послије забаве“, чији је издавач Имприматур из Бањалуке, заснован је на истинитим догађајима из 1992. године, о масовном убиству ромске деце у месту Сијековац код Босанског Брода, а трагање за истином био је мотив због кога је Стево Грабовац почео да пише ту причу.
Истражујући по сопственој души, по ономе што њему лично, у њему, значи и буди та прича, хтео је да дође до своје истине и да је пренесе. „Не може да се живи без истине. Не само без истине о овом случају, него и о свим осталим. Шта год да се тамо тада десило, мора да се зна. И о једној и о другој страни. Али не онако као кад се игра тенис, не да би се на крају рекло – наших је настрадало оволико а наших онолико. Политика и њена играрија ту немају шта да траже. Само је истина важна да бисмо могли са живимо овако како смо размештени на овом делу света – заједно“, рекао је у једном од интервјуа Стево Грабовац.
„Послије забаве“ – између корица све наше туге и усамљености
„Послије забаве“ је роман о оцу, роман о злочину, роман о породици, роман о пријатељству, роман о одрастању, тотални роман – стоји на сајту издавача, у одељку о књизи добитника Нинове награде. С темом двојништва, великом каква јесте у нашој књижевности, какву читамо код Данила Киша уосталом, писац уоквирује тематски различите сегменте који ову књигу чине пресеком једног живота. Тако осветљене моментуме уоквирује двојништво оца и сина, фигура првог писца и оног који наслеђује – дар, списатељску осетљивост и заоставштину, наређење да се неправдама супротставља отвореним срцем и једном писаћом машином. Између осталог, издавач у вези са овом књигом истиче и то да ће читаоци у њој препознати све оно што Стеву Грабовца чини јединственим регионалним писцем, а то је једноставни а велики лиризам, бескрајно срце, мисаона ширина да се свака ствар осветли пре него што се осуди, неспособност да се човек зароби у малодушност и ускогрудост ратних и постратних наратива. И у овом роману успео је да изговори све наше туге, мисаоне ћорсокаке, љубави и усамљености, и то је учинио са једном посебном емоцијом.
Стево се не стиди да покаже своја осећања. „Зашто би требало да се стидимо оног што осећамо? Јасно ми је зашто писци избегавају емоцију, зато што се боје патетике, боје се да ће да склизну. Није ми јасно зашто постоји то ограничење: па и патетика је емоција. Све што је искрено, није срамота. Исто, мислим да треба бити храбар па показати емоцију. А пошто писање јесте чин храбрости, онда – знате закључак“, објаснио је писац једном приликом, причајући о слојевитој и вешто исприповеданој причи романа „Послије забаве“.