„Књига о Милутину “ – Монодрама
Писац: Данко Поповић, Режија и адптација: Егон Савин, Игра: Ненад Јездић
Милутин је незнани јунак, парадигма истинског патриотизма, истинске храбрости, истинског јунаштва. Сви ти људи знани и незнани, па и Милутин, сви ти људи које имамо у породичним албумима су мени кроз овај текст усадили један призив. Осећам призив да се то чује, да се то изговори!
Интимно рачунам са селом у својој будућности, интимно проводим време на селу, интимно размишљам о томе шта је наша сигурна извесност, шта је оно што је неопходно да би се човек издигао изнад све своје патње, све своје муке, свег свог страдања… и сто година и више после Милутиновог страдања. Тешка прича изискује и тешке речи које ће на моменте да зазвуче патетично, али ово је једна објективна и истинита мука и страдање. Добро би било да се ми, сто година после, као појединци и као свеколики народ, упитамо где је нестала спремност за жртву, ратничка част, људско поштење, људска скрушеност, помирљивост, хуманост – све су то Милутинова питања, све то јесте Милутин.
У село сам последњих двадесетак година улагао сву своју животну енергију, свој мисаони свет и најкреативнији свој свет…. Мени је драго да ће и Милутин и ова монодрама да постану део света који градим, да га заокруже и учине још целовитијим. Милутин је још један нови разлог да верујем како не треба да одустанем од тог света. Милутин ме снажи, па верујем и ја њега уз Егонову помоћ и уз сусретљивост Звездара театра, желим поново да све наше претке извучемо из фиоке нашег памћења. Милутин и његово начело су већи од идеологије ма каква била. Испред његове логике све познате доктрине чине се недовољнима. Његов памфлет је преко потребан нашем а и сваком другом народу који страда попут Милутина. Важно је и то колико тај човек пати за оним потенцијалима, за могућностима које због ратова село није доживело. Та његова патња, знате, то је нешто пред чиме падају у воду све ове приче о нашем садашњем просперитету, о нашем успеху, о нашим пројектовањима, добитима и тако даље, пред његовом анализом пада у воду свака економија. Милутин каже: „Тристадеведесет ‘иљада мртви Срба остало је на обали Скадра и Драча до Валоне. Тристадеведесет ‘иљада душа”… пазите тај број, а онда даље каже: „један народ који је изгубио половину свог укупног мушког живља, да не рачуњамо жене не може добити рат. Тај народ је изгубио много више него што је један рат.”
Једно од питања које се мени намеће, а верујем и свима који ће испратити ово јесте – ко су људи који су остали и који чине наш народ после таквог страдања? Јесмо ли и јесам ли достојан, после таквих предака и ко сам уопште ја и ко смо сви ми данас?
Свеприсутна ми је сумња у глави да ли сам уопште достојан да макар и тих сат и нешто на сцени будем Милутин Остојић. Питам се да ли сам достојан наследник Милутиновог тестамента.
Ненад Јездић
